Sve je počelo u 5. razredu osnovne škole. Tada mi je prabaka umrla, nisam pričala sa njom pre smrti pa sam poželela da joj se obratim ovaj poslednji put. Tražila sam po netu "Kako kontaktirati mrtve osobe", "Kako pričati sa duhovima" i slične naslove, našla sam neki retardirani način jer za njega nije bilo potrebno krilo od šišmiša ili noga od žabe pa sam mislila što da ne pokušam. Uglavnom da ne idem u detalje, nije uspelo, niko se nije pojavljivao, tako da sam samo odustala i otišla da jedem. Sutra kada sam ustala neka devojčica mojih godina je sedela na tepihu pored mog kreveta. Pitala sam je ko je i šta traži u mojoj sobi i rekla sam joj da ide dok neko ne provali da je tu. Opušteno mi je odgovorila baš ovim rečima:"Ne brini, samo ti možeš da me vidiš." Ja sam mislila da sanjam i nisam se uplašila jer nisam to shvatila ozbiljno, dok nije krenula sa mnom u školu. Usput mi je pokazala drugare, koje i sad znam i rekla mi je da od 1. razreda oni idu sa nama u školu samo što ih ne vidimo. Meni je sve to bilo zanimljivo, tj. sve do sad... Polako ćete otkriti i žašto...
xoxo Kjut Grl💋
xoxo Kjut Grl💋
Нема коментара:
Постави коментар